Kume Bliznakinje

 Idemo na more. Kako to zvuči slano. Volim slano. Letnje. Čitenje knjiga koje su čekale ovaj trenutak. Ispod suncobrana. Pogled u plavetnilo, noću u zvezdani svod. 

U Beogradu nije leto, nema plavetnila, a zvezde su jako blede od prekomernog noćnog osvetljenja svega i svačega. Kad smo već kod osvetljenja, da li je neko primetio da The Skupština svetli kao kineska diskoteka.

Najumorniji dani su oni pred odlazak na odmor. Sve se nekako ubrza, nagomilaju se mašine neopranog veša, hitni su odlasci u kupovinu, razvlače se sitni i krupni birokratski poslovi... Kao da se vreme sužava u tačku. Tako trčeći da uhvatim ritam relativnih pojmova, spotičem se o nestrpljenje, da sve to što pre uradim, da isteku ti dani jednako beživotni i da se konačno opustim. Onda izdahnem celu nagomilanu godinu i udahnem svežinu borova. 

Lenčarenje je fiziološka potreba, definitivno.

Moj otac bi rekao "samo je mrtav majstor dobar majstor". Ja bih mu odgovorila da se malo bolje zamsli nad tom recenicom, jer su i njegova deca nekakvi majstori. Posto smo se upustili da menjamo prozore, nakon samo godinu i po od krecenja i sredjivanja parketa, samo mi se ta recenica mota po glavi. Zatvorena u kuci sa majstorima. Danas je treci dan i treci majstor. Posle svakog prasina do guse, dublje brazde u parketu, tragovi bele na sarenim zidovima... Sedim i cekam da zavrse, onda zasucem rukave pa udri po krpi. U medjuvremenu se drogiram, malo vestima, malo blogom i naravno Harry Potterom. Nikada necu odrasti. Samo vrtim zacarane krugove.

Mogla bih nesto i da napisem, kazem sebi. Sta? O cemu? Nemam inspiraciju ni za rucak, a kamoli za blog. Hajde, hajde, obodrim se. Ima toliko toga.

Nedostaje mi moja mala devojcica puna velikih zelja. Cak nece ni preko telefona da prica sa mnom. Juce je izjavila kako bi ona Loli (stene maltezera) bila prava mama, ako bi Lola nekako mogla da udje u njen stomak. Pre toga je rekla babi da je tracara i dala objasnjenje da je to isparavanje iz vode. Sve sam biser do bisera. Jedva cekam da je vidim i da je ugnjavim skroz naskroz.

Depresiva bre ova kisa. Mozda je i od izolacije. Jeste ovaj internet prozor u svet, ali nije isto kao kad izadjes napolje i potrcis za, recimo, autobusom. A u njemu pravi ljudi. Izguzvani, znojavi, namrgodjeni, lepi, cudni, odsutni. Nije isto kad nekom cujes glas preko telefona i kad sednes s njim u neku novootkrivenu bastu i zagledas mu se u oci dok pijuckas kaficu.

Hocu vazduha, treba mi vazduha. Mrisa. Kosene trave. Ruza. Poljskog cveca. Deteline. Hocu sve. A onda kad mogu, mrzi me.

 Treba mi novi vetar, onaj stari ne radi. Da jezdim. Dosta mi je da se gnezdim. Hu. Stihoklepam nevesto, kao i obicno. "Lucky" ide u background-u. Sladunjavi letnji hit za devojcice i one koje se tako osecaju. Ja kao da radim. Mrzi me. Vise mi se svidja ponuda o poseti juzne polulopte. To je sada tako primamljivo. Sigurno ima nekog vetra za jezditi. Osluskujem odjek ideje. Ide mi se, tako mi se ide negde. Malo pobeci iz svakodnevice. Opruziti se na suncu i upijati ga. Lepota zivljenja i uzivljenja. 

Pisem sve redje i redje. Nedostaje mi inspiracija. Onda naidje zalutali prolaznik i ja se pokrenem. Malo po malo, izacicu iz ovog oklopa u koji sam se sakrila i vratiti se na neku prethodnu recenicu.

Danas je savrsen za nista. Ja bih toliko toga, a ne znam odakle da pocnem. Skakala bih od srece i poletnosti, ali se plasim da ne padnem ispod dozvoljene granice. Onda izadjem napolje i zapalim cigaretu. Razmislim. Bolje je da ne preduzimam nista, svakako je van moje kontrole.

Ode on. Odlete. Neka ide nama više ne treba. Postalo je dosadno. Te traže ga, pa nema ga, onda ga nađu da bi imali o čemu da pričaju. Ako nastavim ovako svi će da pomisle da pišem o mladiću, a ne pišem.

Idu tako dani zemljom. I Grci su u krizi. I mi grcamo, svakodnevno. I ništa.

Sve je i dalje dobro, povoljne su prilike i zvezdano nebo, ako pitamo horoskop. Inace je oblačno i kiša će.

Pratim prste kako kucaju. Živim sadašnjost. Dišem.

Ako se vratim na početak biće da sam počela o Mladiću.

Opet će biti vest: "mladić se utopio."

Mi i ne treba da ličimo. To što ličimo, to je samo naš problem.

P.S. To i nije neki problem. To je čisto zadovoljstvo.  

Nesvesno ja postojim, na zemlji ispod neba.

Neoprezno gazim, najviše kad pazim.

Nesvesno ja postojim i uzaludno tražim.

Odrazi u prolazu su neizmerno draži.

Nesvesno ja postojim s pogledom u sebi.

Uzaludno nastojim da svidim se tebi.

Nesvesno ja postojim i nimalo bliže.

Unazad kad okrenem možda sam i niže.

Nesvesno ja postojim, u dahu jednog jutra.

Možda novo svanuće desilo se sutra.

Nesvesno ja postojim probuđena naglo.

San je sasvim javan, stvarnost nije tako.

Nesvesno ja postojim i neoprezno gazim.

Sapletem se i, kad pazim, zgazim.

Isprva pokusavam da nacrtam zeca. Ali onda zec nevidjeno zalici na macku. Kako kaze maca? Kikuuu.

Zasto covek pocinje da sumnja u sebe?  Ima bezbroj razloga, samo treba cacnuti u sujetu i lavina krene. Da li sam dovoljno dobra, da li sam moralna, da li sam dosledna, da li sam mediokritet? Mozda sam suvise lenja, mozda imam prevelike ciljeve, mozda izgledam lepse u ocima drugih, nego u sopstvenim. Imam li hrabrosti da probam, imam li zelju da nastavim imam li snage da zavrsim. Ili samo mislim. Previse mislim. A dajem li baram onoliko koliko uzimam, ili samo kradem nesposobna da nesto sama postignem.

Smaram.

Ljudi ne vole smarace, cak ni oni koji se tako ponasaju.

Cujem savrsenu melodiju u usima. Pocinje nezno violinom, onda nastavi mekano klavir, ulaze gitare i tambure, cingl triangla, pa onda trube nagaze, tus i sve polako smiruje bas. Zvuci ludo, ali tako je.

Stojim na stanici pre neki dan i jedna spodoba mi prilazi i trazi dvadest dinara. Decko iz trafike joj dovikne neke veoma ruzne reci, ona ustukne i ode. Odlazim do banke, zavrsavam svoje poslove, ali mi ona spodoba i dalje iskrsava pred ocima. Vracam se na stanicu, sa pripremljenim parama, razmislajm kako ih ona trosi na cigare ili rakijicu, nema veze, jurim ko sumanuta, nalazim spodobu, dajem novac. Pogled kaze hvala. Reci su suvisne.

Nedostaje mi prostodusnost. Neke obicne stvari u kojma bih se topila poput sladoleda na suncu. Nemam tu srecu da imam lice koje moze da sakrije osecanja. A volim, jako volim patetiku.

I onda se ta tuga desi, nedostaju mi ljudi i osmesi, nedostaje mi dan koji moze da se produzi, nedostajem i sama sebi.

Sedim u cosku svog bica, cekam da se pokene tocak sudbine. Ona se smesi iz daljine i mase mi da dodjem.

Covek koga sam nekad volela, vise ne lici. Ne fizicki. Nego prosto ne lici.

Vreme se iskrada iz zime, polako, tiho, neprimetno. Osmeh se vraca. Svet vrti svoj krug.

Sve su bedniji pokusaji da se vratim. Kad jednom odes, kad predjes na drugu stranu, ostajes tamo zauvek, barem delicem sebe. Tamo je skoro isto kao ovde, samo su boje nekako drugacije. Mozda je tako na juznoj polulopti, suncevi zraci padaju pod drugim uglom. To sam jos uvek ja, samo u ogledalu. Ali ne kao odraz, vec kao celokupno bice. Alisa u zemlji cuda?

Stalno imam utisak da sam nesto zaboravia. Ustvari nisam, jer to je sve moje samo sa one druge strane. Primetila sam jos nesto, sada mnogo vise koristim desnu ruku. Ne smeta mi, ali je drugacije. Hm, a sta ako mi izrastu noge na glavi? Da li je to dozvoljeno?

Prvi prelazak je bolan, dramatican i fantazmagorican. Ovi ostali su kao ustajanje na vreme, sa budilnikom ili petlom, vec ko sta moze sebi da priusti. Petlovi su cist luksuz.

Juce sam drugacije mislila o svemu. Bila sam nekako cvrsta u odlci da sam ovde i da je sve dobro. Danas sam shvatila da tamo imam beskrajne mogucnosti. Progres pre svega. Perspektivu.

Mislim da je ovo sasvim dobar pocetak, a sta ce biti na kraju... hm, pa ima toga toliko.

P.S. Maruska molim te odsviraj jos jednom, pa idemo na spavanje.

Sprira se poslednji san moje ljubavi. Toliko noći sanjati jedan isti san nije moguće. Nije moguće voleti samo jednom. Mora se voleti uvek. Znam da ti ove redove nećeš čitati nikad. Uostalom, oni i nisu posvećeni tebi, već meni. Tako je malo trebalo da budemo srećni, a toliko toga nas je unesrećilo. Od sitnih svađa, preko grubih reči i uvreda, ma svega.

Znaš, stalno mislim na onu našu Novu godinu. Bilo je lepo i padao je sneg. Tada sam verovala da ću te voleti zauvek. Al’ eto, izbledelo je i ono malo čega sam se držala do današnjeg dana. Rešila sam da se od tebe oprostim i da te zamolim da se i ti od mene oprostiš, jer najbolje je tako. Stisak ruke i osmeh. Ma da, sve bih opet dala za onaj isti zagrljaj, bar sad na kraju koji je dolazio dugo i polako.

Čuj, puštaju na radiju onu pesmu. Nisam je čula još od onog vremena. E, kad je bilo to vreme. Bila sam drukčija. Bila sam bolja. Sviđala sam se sebi pored tebe. Nadala sam se. Više se ne nadam i ni u ludilu se ne oblačim onako.

Kako je smešan tvoj lik sada, ovako izdaleka. Vidiš li koliko sam se promenila. Uvek si bio smešan, ali sam te ja uzimala za ozbiljno(G). Nikada nisi bio moj zapravo, jer ja sam uvek bila nečija, nikad tvoja, ne potpuno.

Zbogom dragi moj dnevniče i neka te druge ruke sada ispisuju.

Pevam. Po vascjeli dan. Zar to nije upravo ono sto sam oduvek zelela da radim. Da, da. Nije me bilo dugo ovde. Nisam cak citala ni kumine postove. Sta je sa mnom? Mam.....a. Ah da. Vreme ne traje. Samo se trosi i kruni kao klipovi kukuruza u kasno leto.

Sta da vam pricam...

Danas je sunce obradovalo ljude. Obradovani ljudi se krecu ulicama u raskosnom predpraznicnom raspolozenju. Guraju ruke u dzepove prazna i kupuju poklone koje ce neko zabaciti vec negde. Svetlucave carolije traju samo tren. Kad se ugase negde se mora odloziti jelka. A gde su ukrasi? Prostor je tesan, zidovi naslonjeni jedni na druge samo se zbijaju i zbijaju. Eto napisah neki red, tek reda radi. Mozda se vratim u formu, a do tad... Krupne suze lisici padose u krilo, kad bi gusku pojela, lakse bi joj bilo!